Nisam odavno nista napisao , ne zato sto nisam imao potrebu da kroz pisanu rec podelim sa nekim , svoja razmisljanja ili osecanja , ili da se dok citam svoje sopstvene redove suocim sa samim sobom i sa svim mojim slabostima ili porivima ili spoznajom da ja zapravo i neumem da pisem.

Ne ni zbog jednog od navedenih razloga.

Nisam pisao zbog toga sto mislim da na ovom svetu vise nije nikoga briga za bilo sta ili za bilo koga .

Jednostavno su nas pretvorili u nesto sto nismo sami svojim postankom niti hteli niti zeleli da budemo .

A mislim da znam i zasto .

Prica je zapravo veoma kratka.

U gradu u kome zivim savako svakoga zna. Poznajemui se poreklo , kao da nad glavom savko od nas ima neki svoj maleni rodoslov koga nosi sa sobom.

U tom malenom gradu , postoji mesara  ili kasapnica ,nazovite je kako god zelite , smestena u delu grada gde je zelena pijaca. Vlasnici , ljubazni ljudi , imaju svoju sopstvenu malu proizvodnju koja se prenosila sa generacije na generaciju . Znate sta kupujete i to sto kupujete je zaista , ono sto kazu prste da pojedete.

Vikendom , narocito subotom , stojite u redu , da bi ste stigli da kupite , svoje omiljene kobasice , salanine , mesa ......

I tako je bilo godinama unazad . 

Danas subotom , nedeljom ili bilo kojim drugim danom kupaca gotovo i da nema . Tek po neki .

Ja sam jedan od njih , koji je nastavio porodicnu tradiciju kupovine kod omiljenog mesara.

Jednog od subotnjih jutara priblizavajuci se , omiljnoj mi mesari , izdaleka primetih guzvu . Pomislio sam u sebi evo opet mozda nekog srecnog vremena .

Naravno nisam bio upravu.

Pored omiljene mesare gotovo preko noci nikla je apoteka.

Da odmah budem jasan naravno da nemam nista protivu apoteka , ali ono sto me je zapanjlo jeste da je u apoteci bila veca guzva nego u mesarai.

Hodajuci dalje gradom , prolazeci gotovo pored svake apoteke, bilo da se ona nalazila , pored butika garderobe, obicne prodavnice ili kioska , uvek , ali slovima uvek su bile prepune ljudi .

Ko smo zapravo poslali mi za sve ove godine unazad.

Da li smo postali toliko bolesni da svakoga dana punimo apoteke. 

Gde je ona zdrava nacija , gde su oni ljudi , nasmejani , veseli .

Da li ce kutija nekog bensedina , ili nekog drugog leka , da nas ucini sretnim .

Kada ce ponovo brkati mesar da ima punu radnju ljudi .

Da li ce mo svakoga jutra umesto kile mesa kupovati , kilo lekova .

....................................

Svi Vi dragi citaoci koji iz nekog ,samo Vama znanog razloga,  budete citali ovo , na samom pocetku, a da ne bi gubili vreme , moram da kazem , da necu pisati niti o aktuelnoj politickoj situaciji ,niti o kosarci i svetskom prvenstvu niti o preljubama, prevarama ili bilo cemu drugom .

Pricacu Vam odnosno pisacu kao i uvek opet o sebi i mom nerazumevanju ovoga sto se oko mene zbiva .

Jebiga, izvinite sto psujem , jesen ce jos malo da prodje, a i moja 37 godina , a ja se ne ozenih. 

Sto kaze moja mati ,  SINE IZGLEDA DA TI NE UMES.

I zaista u tome svemu ima istine . Ja zasita ne umem , Ne ume da shvatim danasnje devojke koje su same poput mene sa svoji tridest, tridest dve, trideset pet , trideset osma godina, potpuno same. Ajde sto su potpuno same , nego im je to postao potpuni fetis , nacin zivota, stil .Izvinjavam se damama, devojkama i zenama koje misle i ponasaju se drugojacije.

Ma bogamu sve su   one lepe , napirlitane , fine , ljute , i bog ce ga znati kakve sve ne , a sve zele, imam osecaj da budu potpuno same.

Mozda ce ovom izgledati smesno . Meni je vec smesno . Sve one guraju svoj still zivota. Svoj neki fazon kako bi ovi mladji rekli.

Komsinica pored mene , kojoj je preokupacija izgleda da bude samo lepa i da slika selfije , po razlicitim evropskim prestonicama, da bi dobila sto je moguce vise lajkova na razlicitim drustvenim mrezama, koja je pre nekog vremena ostvarila vezu sa nekim momkom i kada je ovaj posle tri meseca zabavljanja , pitao , ne zaprosio , jednostavno pitao o nekim buducim koracima , koji bi mozda doveli do, na kraju sklapanja braka, ona ga je odmah ostavila. Otac, moj komsija je pitao zasto ga je ostavila, decko je bio sasvim pristojann i fin , ona je svome ocu odgovrila , da je hteo da je zeni, da je pitao da li bi se mozda jednog dana udala za njega. Otac ju je samo pitao , a u tim godinam koje imas sta ocekujes da te muskarac pita . A prelepa komsinica ima 37 godina. Kada li ce da radja decu samo da mi je znati . Dvesta lajkova za fotografiju gde je sama sebe uslikala i samo pet lajkova kada se slikala pored nekog umetnickog dela u muzeju , tamo negde u Toskani . Lajkovi mogu mnogo toga da kazu.

Kada bejahu ove poplave , maja meseca , od jedne poznanice, video sam je samo jedanputa u zivotu i pricao samo jedanputa sa njom telefonom , dobih , prekojedne drustvene mreze poruku toliko emotivne prirode , sa se umalo ne zaplakah. Da li sam ziv i zdrav , da li se nisam , ne daj boze udavio. Hvala na brizi, meni pa skoro nepoznatoj osobi. Pozvah je na kafu , ali me je ladno odbila. Posle tri meseca je opet pozvah na kafu i gle cuda prihvatila je. Kafa je bila crna i gorka, pricali celo vece . Da se razumemo nisam je bario niti bilo sta drugo , izlazak onako. I sta , devojka 1977 godiste , ladno fura fazon i stil da je sama sebi dovoljna i da joj je bas dobro kada je sama. Verovatno povremni sex , zavrsava sve. Nisam je vise zvao , a i izbisao sam je kao prijatelja sa drustvene mreze.

Ljudi ja sam sam i mlogo mi je glupo . Da se razumem nisam pacenik i od onih koji ce u 38 godini zivota da kzau daj sta das , ali ja ovo ne razumem nista, ove danasnje devojke. Neko ce verovatno reci zbog toga si i sam, a mozda sam samo rodjen u pogresno vreme , ili na drugojaciji nacin gledam na zivot i zivotne stvari , a mozda sto rece moja mati SINE IZGLEDA DA TI NE UMES.

Čitao sam danas o nekom našem čoveku koji je pre 20 godina otišao u Ameriku i tamo ostvario čuveni Američki san.

Jelte postao je bogat. 

Nije govorio niti o njihovoj demokratiji, slobodi govora , ravnopravnosti sa drugima, već je Američki san prosto da postaneš bogat.

Elem čovek je moler, bez naravno ikakve uvrede na progfesiju.

U svom objašnjenju kako je postao bogat rekao je da treba početi od nečeg malog ,odnosn od zarađivanja male količine novca.

Slažem se.

Imam računar kući. Znam da radim , odnosno koristim mnogo programa, ne samo standradno Office varijantu , nego zaista čitavu  plejadu programa.

Ajde pomozite mi da ostvarim Srpski san.

Da postanem bogat , tako što ću kroz svoj rad i svoja sredstva zarađivati samo 500 dinara dnevno.

Mislim da nije mnogo.

Ima li neko ideju kako sa svojim znanjima i osnovnim sredstvima( računar i lap top )da ostvarim svoj Srpski san, zarada od 500 dinara dnevno.

Molim za pomoć za ideju za zaposlenje.

Samo 500 dinara dnevno.

Imam neodoljivu potrebu ovo napisati , bez obzira na činjenicu da li će se čitalački auditorijum samnom da složi.

Ovo što ću napisati jednostavno sam nazvao Teroja Puž.

Svakoga dana , ujutru negde oko 6 i 45 krećem na posao .Prelazim nekih 300 metara asvaltnoga puta , gde se nalazim sa svojim kolegom koji me pokupi i odveze do posla ( radimo u istom preduzeću ).

Ovih dana padalo je mnogo kiše. Jutra su bila tmurna, hladna za ovo doba godine. 

Jednog od tih jutara na putu od 300 metara koje prelazim , hodao sam pognute glave gledajući u asvalt ,beton . Koračao sam trotoarom dok su pored mene prolazili automobili. Sa moje desne strane su kuće.

Na jednom delu trotora pognute glave spazih puža , kako puzi trotoarom od kuća , preko trotora do ulice. 

Ha rekoh , puž. Simpatično stvorenje . 

Na par centimetara od njega drugi . Podigoh malo pogled i videh gotovo čitavu armiju puževa koji su se polako kretali ,puzali , od kuća sa moje desene strane , preko trotora , do ulice, kuda su prolazili automobili.

Neki od tih puževa su , zato što im je sttaza bila mokrija , bili brži , neki su bili sporiji, zapravo neki su bili na početku trotora , neki prii  sredini , neki na kraju trotora.

Pažljivo sam koračao , diveći se njima kao živim bićima , i pokušavajući nekoga da ne zgazim svojim trapavim hodanjem.

Kada sam došao do kraja trotora , bio je tu puž koji je prvi stigaao do ulice. 

Bio je zgažen , smrskan.

Došao sam na posao i počeo da razmišljam . Da o čemu se drugo na poslu može da razmišlja nego o puževima.

I pomislio sam . Ovakava je i naš život . Neki su puževi na svom putu imali mokriji trotoar ,pasu se brže kretali i manje mučili. Drugima je trotoar , zbog drveća , koje je tu bilo bio suvlji pa su se sporije kretali i mučili su se.

Zaključih da je tako i sa nama u našim životima.

Nekima je put , zbog različitih stvari lakši drugima mnogo teži.

Sledeće jutro je bilo sunčano , na putu od 300 metara , na onom delu trotoara nije bilo ni jednog puža.

Automobili su i dalje prolazili pored mene , dok sam ja žurio da se nađem sa prijateljem .

I tada shvatih . Svi oni puževi od prethodnog jutra su postigli svoj cilj, ako im je to uopšte bio cilj. Došli su do asvaltnog puta kuda su prolazili automobili  i tu su dočekali svoj kraj. Bili su zgaženi.

I .

Tako je zapravo   i sa našim životima . Svi smo mi zapravo puževi koji su od trenutka svog rođenja izažli na neki , pločnik na neku stazu, na neki trotoar. 

Neki od nas su  uspešniji , brže se kreću uživaju , imaju više vode na putu , poput onih puževa.

Drugi se opet muče , sporiji su imaju malo vode na putu.

Ali sve nas kao i one puževe na kraju čeka asvaltni put prepun automobila . 

Na kraju sve nas čeka ipak samo KRAJ.

Zato ako mi je Bog podario već da budem puž . Biću od onih koji će ipak ići malo sporije ka onom putu , gde je KRAJ.

U Paraćinu 

dana 10.05.2014.

KRAJ

Mislio sam  da me ova godina , kao one druge , prethodne , neće početi svojom dovitljivošću da me pobeđuje.

Međutim , grešim.

Gubim.

Sam sam.

Nemam prijatelja. Nemam nikoga kome mogu da poverim svoju radost, šta je to radost, svoju tugu , e za tugu znam i te kako.

Da li Vi moji čitaoci možete da zamislite osećaj , kada ste okruđeni ljudima , a da ste ipak generalno gledano sami.

Da Vas niko, sem porodice naravno , istinski nikada nije voleo. Da radite posao koji volite u pogrešnom preduzeću.

Da još niste otkrili svrhu svog života, svog postojanja. Da u nedeljno popodne ne očekujete neko da Vas nazove jer zapravo i nemate nikog iskrenog prijatelja koji bi Vas nazvao.

Nova godina. Vodi sa 3 prema 0.

Možda je svrha mog postojanja zapravo i da budem gubitnik.

Neko mora i tu ulogu na ovom svetu da odigra.

Za nju sam ja glavni glumac. 

Mislio sam  da me ova godina , kao one druge , prethodne , neće početi svojom dovitljivošću da me pobeđuje.

Međutim , grešim.

Gubim.

Sam sam.

Nemam prijatelja. Nemam nikoga kome mogu da poverim svoju radost, šta je to radost, svoju tugu , e za tugu znam i te kako.

Da li Vi moji čitaoci možete da zamislite osećaj , kada ste okruđeni ljudima , a da ste ipak generalno gledano sami.

Da Vas niko, sem porodice naravno , istinski nikada nije voleo. Da radite posao koji volite u pogrešnom preduzeću.

Da još niste otkrili svrhu svog života, svog postojanja. Da u nedeljno popodne ne očekujete neko da Vas nazove jer zapravo i nemate nikog iskrenog prijatelja koji bi Vas nazvao.

Nova godina. Vodi sa 3 prema 0.

Možda je svrha mog postojanja zapravo i da budem gubitnik.

Neko mora i tu ulogu na ovom svetu da odigra.

Za nju sam ja glavni glumac. 

I dalje sam sam.

Nema nikog niti iceg oko menen. Nista me ne zanima. Nova godina , kao i sve dosadasnje me opet pobedjuje iako smo tek počeli da se igramo.

Sam sam.

To je definitivno.

Kazu da svaki čovek ima razlog zbog kojeg dolazi na ovaj svet i zbog kojeg na kraju umire. 

Razlog zbog čega sam ja došao na ovaj svet još uvek ne mogu da dokučim. Imam jaku neizrecivu želju da stalno nešto učim da čitam da radim mnoge stvari koje će me duovno razvijati u ovom ne duhovnom svetu.

 Sam sam.

Nemam prijatelja.

Nemam nikoga sa kojim bi moga da podelim svoju sreću svoju tugu svoje neraspoloženje.

Nikada nisam bio voljen. Ne od strane svoje rodbine svojih roditelja. Ne. Nikada me nije ni jedna zena volela, iako imam već 37 godina . Diploirani eonomsita , direktor lokalne privatne firme. Nego bi rekao da su svi uslovi ispunjeni makara i za nekom lažnom ljubavlju , makar i za nekom spozorušom zarad zadovoljavanja bioloških potreba. 

Sam sam.

Čovek koji je prošao više od pola svog života , a da nikada nije imao ozbiljnu vezu da nikada nije bio voljen.

O ja sam voleo i te kako sam voleo, ali izgleda uvek pogrešno.

Sam sebe pitam šta nije uredu . Položaj, lova što bi rekli mladi naraštaji, visoko obrazivanje i opet ništa. 

Sam sam.

Neka ceo svet zna .

Nova godina i dalje vodi.

Ja sam rodjen bez ciljana oveome svetu.

Bog, ma kako se on zvao nije odredio ulogu koju bi odigrao na ovom svetu a iako je odredio lisiomi je najvećeg bogatstva i sreće. Ljubavi. 

Ja volim , ali mene ne voli ni jedna.

Nemojte misliti , ma ko da ovo čita da sam, neki čudak i paćenik za onom stvari , ali me to jednostavno ubija.

Sam sam.

Tuzan sam kad god je neki praznik. Zapravo sam najtuzniji kada je Nova godina. Verovatno zato sto sam uvek u toj cudesnoj noci kada se svi raduju necem novom , u najmanju nekom novom pocetku, ja bio uvek sam. Okruzen porodicom, ali nekako uvek sam.Naravno i ove godine i ove najludje noci je isto bilo. Sam.

Lose pisem. Lose mogu da mozda izrazim svoje misli na ovaj nacin , ali sam u svojoj samoci nocas sebi rekao da cu od danas poceti da menjam. Da menjam sebe zapravo. I ovo je jedan od nacina. Pocecu da pisem ,ovaj moj maleni virtuelni dnevnik.

Januar , prvi , 2014 godine, posle pucnjave petardi kao da je poceo rat m nedaj boze, posle samoce u Novogodisnjoj noci zapoceo je naravno sa TV om i vestima o proslavama sirom ove nase lepe zemlje, kao i sa vestima o poskkupljenjima zbog pdv a. Dobrodosla 2014godinu , necu ti dozvoliti da budem sam.

Nepamtim imena, ljudi.

Pamtim samo lica.

Lica koja prolaze kroz moj , lica koja nikada mozda vise necu ponovo videti.

Ja ne znam da pisem.

Ovo sto ce ovde nastajati je mozda moja ispovst, moje svedocenje, moja ljubav, moja mrznja, moje............., prema jednoj osobi cije lice je uslo u moj zivot i naslo svoje ime.

Marina.

Dosta za danas.

Da bla je to Marina.

Devojka koja ce obeleziti narednih pet godina moga zivota.

I nije bio neki zivot.

 Na prasnjavom , putu, koji je vodio do preduzeca u kojem smo zajedno poceli da radimo, doduse ona nekih 10 dana ranije u odnosu na mene,hodala je pesaka, nekako ponosno i ne bas graciozno.

Kad god bih je , na tom istom prasnjovom putu sustigao, zureci da ne zakasnim na posao , uvek bi mi kazala da idem, i da ne moram da hodam sa njom praveci joj drustvo.

Prvi put sam je poslusao, posle vise ne.

Bila je reska sto je nisam poslusao.

Velika greska mog zivota.

Nisam je trebao pratiti na tom prasnjavom putu.

Ali ipak jesam.Cekao sam je svakoga jutra. Srecan kada u daljini vidim obrise njene siluete koja se polako priblizava meni.

Zaljubio sam se.

Jako.

Iskreno.

Ni sam ne znam zasto.

Mada to vecina od nas nikada i ne zna i nikada i ne sazna.

Ja sam za nju bio vise od prijatelja a manje od decka , kako mi je ljubazno rekla jedanputa.

Medjutim , to vise od prijatelja a manje od decka , joj nije smetalo da pocne da mi kroz laku pricu pocinje da trazi noac, koga sam ja kao i svaki slepi zaljubljeni covek poceo da dajem.

Da novac. Stara narodna mudrost kaže , ako hoćeš od prijatelja da napraviš neprijatelja samo mu pozajmi novac.

I narod kao i uvek bejaše upravu.

U svom srcu u svojoj glavi sam od nje sam sebbi napravio neprijatelja.

Tanka je granica između ljubavi i mržnje.

Ja ne mrzim ljude niti sam ikada ikada mrzeo.

Nije mi čak ni krivo .

Samo mi je žao.