Nisam od oni ljudi koji se svakodnevno pojavljuju da mi napisali nešto na svome " blogu " i time podelili nešto sa drugim ljudima. Jednostavno pišem onda kada imam potrebu za tim , ne da bih rekao nešto drugim ljudima koji će ovo eventualno pročitati već zarad samog sebe. Možda će ovo da izgleda sebično ali jeste tako.

Samo što sada dok ovo pišem ja zaista nemam ni sam sebi niti drugima bilo šta da kažem, niti mislim da će bilo ko, da ovo pročita da postane mudriji ili pametniji. 

Ne naprotiv.

Mislim da će ovo da mu bude samo traćenje njegovogo dragocenog vremena, a vreme je možda sve što imamo u životu.

Rekao bih samo nešto, kada voz udje u stanicu , u ovom slučaju životni voz  , a vi se ne ukrcate , ne popnete se u njega , već ga propustite , svaka stanica na kojoj taj životni voz staje , a vi niste u njemu je propuštena za Vas. 

Svaki sledeći voz u koji se ukrcate kasni za onim koji je već otišao iz stanice života a Vi niste bili u njemu.

I tako propuštate stanicu za stanicom , dok život prolazi pokraj Vas.

Jednom propuštena stanica teško da može ponovo da se vrati , ili pak ukoliko se na takvoj stanici i iskrcate , zakasniliste za mnoge životne situacije i stvari koje ta stanica nosi sa sobom.

Zato nemojte propuštati vozove koje Vam život šalje , uskočite u svaki i putujte životom.

Mnogo je ljudi oko nas koji su propustili ili su se kasno ukrcali u svoje vozove.

Ja sam jedan od njih.