Nisam odavno nista napisao , ne zato sto nisam imao potrebu da kroz pisanu rec podelim sa nekim , svoja razmisljanja ili osecanja , ili da se dok citam svoje sopstvene redove suocim sa samim sobom i sa svim mojim slabostima ili porivima ili spoznajom da ja zapravo i neumem da pisem.

Ne ni zbog jednog od navedenih razloga.

Nisam pisao zbog toga sto mislim da na ovom svetu vise nije nikoga briga za bilo sta ili za bilo koga .

Jednostavno su nas pretvorili u nesto sto nismo sami svojim postankom niti hteli niti zeleli da budemo .

A mislim da znam i zasto .

Prica je zapravo veoma kratka.

U gradu u kome zivim savako svakoga zna. Poznajemui se poreklo , kao da nad glavom savko od nas ima neki svoj maleni rodoslov koga nosi sa sobom.

U tom malenom gradu , postoji mesara  ili kasapnica ,nazovite je kako god zelite , smestena u delu grada gde je zelena pijaca. Vlasnici , ljubazni ljudi , imaju svoju sopstvenu malu proizvodnju koja se prenosila sa generacije na generaciju . Znate sta kupujete i to sto kupujete je zaista , ono sto kazu prste da pojedete.

Vikendom , narocito subotom , stojite u redu , da bi ste stigli da kupite , svoje omiljene kobasice , salanine , mesa ......

I tako je bilo godinama unazad . 

Danas subotom , nedeljom ili bilo kojim drugim danom kupaca gotovo i da nema . Tek po neki .

Ja sam jedan od njih , koji je nastavio porodicnu tradiciju kupovine kod omiljenog mesara.

Jednog od subotnjih jutara priblizavajuci se , omiljnoj mi mesari , izdaleka primetih guzvu . Pomislio sam u sebi evo opet mozda nekog srecnog vremena .

Naravno nisam bio upravu.

Pored omiljene mesare gotovo preko noci nikla je apoteka.

Da odmah budem jasan naravno da nemam nista protivu apoteka , ali ono sto me je zapanjlo jeste da je u apoteci bila veca guzva nego u mesarai.

Hodajuci dalje gradom , prolazeci gotovo pored svake apoteke, bilo da se ona nalazila , pored butika garderobe, obicne prodavnice ili kioska , uvek , ali slovima uvek su bile prepune ljudi .

Ko smo zapravo poslali mi za sve ove godine unazad.

Da li smo postali toliko bolesni da svakoga dana punimo apoteke. 

Gde je ona zdrava nacija , gde su oni ljudi , nasmejani , veseli .

Da li ce kutija nekog bensedina , ili nekog drugog leka , da nas ucini sretnim .

Kada ce ponovo brkati mesar da ima punu radnju ljudi .

Da li ce mo svakoga jutra umesto kile mesa kupovati , kilo lekova .

....................................