Imam neodoljivu potrebu ovo napisati , bez obzira na činjenicu da li će se čitalački auditorijum samnom da složi.

Ovo što ću napisati jednostavno sam nazvao Teroja Puž.

Svakoga dana , ujutru negde oko 6 i 45 krećem na posao .Prelazim nekih 300 metara asvaltnoga puta , gde se nalazim sa svojim kolegom koji me pokupi i odveze do posla ( radimo u istom preduzeću ).

Ovih dana padalo je mnogo kiše. Jutra su bila tmurna, hladna za ovo doba godine. 

Jednog od tih jutara na putu od 300 metara koje prelazim , hodao sam pognute glave gledajući u asvalt ,beton . Koračao sam trotoarom dok su pored mene prolazili automobili. Sa moje desne strane su kuće.

Na jednom delu trotora pognute glave spazih puža , kako puzi trotoarom od kuća , preko trotora do ulice. 

Ha rekoh , puž. Simpatično stvorenje . 

Na par centimetara od njega drugi . Podigoh malo pogled i videh gotovo čitavu armiju puževa koji su se polako kretali ,puzali , od kuća sa moje desene strane , preko trotora , do ulice, kuda su prolazili automobili.

Neki od tih puževa su , zato što im je sttaza bila mokrija , bili brži , neki su bili sporiji, zapravo neki su bili na početku trotora , neki prii  sredini , neki na kraju trotora.

Pažljivo sam koračao , diveći se njima kao živim bićima , i pokušavajući nekoga da ne zgazim svojim trapavim hodanjem.

Kada sam došao do kraja trotora , bio je tu puž koji je prvi stigaao do ulice. 

Bio je zgažen , smrskan.

Došao sam na posao i počeo da razmišljam . Da o čemu se drugo na poslu može da razmišlja nego o puževima.

I pomislio sam . Ovakava je i naš život . Neki su puževi na svom putu imali mokriji trotoar ,pasu se brže kretali i manje mučili. Drugima je trotoar , zbog drveća , koje je tu bilo bio suvlji pa su se sporije kretali i mučili su se.

Zaključih da je tako i sa nama u našim životima.

Nekima je put , zbog različitih stvari lakši drugima mnogo teži.

Sledeće jutro je bilo sunčano , na putu od 300 metara , na onom delu trotoara nije bilo ni jednog puža.

Automobili su i dalje prolazili pored mene , dok sam ja žurio da se nađem sa prijateljem .

I tada shvatih . Svi oni puževi od prethodnog jutra su postigli svoj cilj, ako im je to uopšte bio cilj. Došli su do asvaltnog puta kuda su prolazili automobili  i tu su dočekali svoj kraj. Bili su zgaženi.

I .

Tako je zapravo   i sa našim životima . Svi smo mi zapravo puževi koji su od trenutka svog rođenja izažli na neki , pločnik na neku stazu, na neki trotoar. 

Neki od nas su  uspešniji , brže se kreću uživaju , imaju više vode na putu , poput onih puževa.

Drugi se opet muče , sporiji su imaju malo vode na putu.

Ali sve nas kao i one puževe na kraju čeka asvaltni put prepun automobila . 

Na kraju sve nas čeka ipak samo KRAJ.

Zato ako mi je Bog podario već da budem puž . Biću od onih koji će ipak ići malo sporije ka onom putu , gde je KRAJ.

U Paraćinu 

dana 10.05.2014.

KRAJ